Манастир Бањска, мушки манастир Рашко-призренске епархије Српске православне цркве, налази се у близини Звечана, у северном делу Косова и Метохије. Ова светиња, проглашена за споменик културе од изузетног значаја, представља непокретно културно добро и сведочанство духовног наслеђа српског народа.

Старешина манастира је протосинђел Данило (Домазетовић), који је на челу братства од 17. фебруара 2010. године.

Историја и духовни значај

Манастир Бањска, посвећен Светом архиђакону Стефану, подигнут је између 1313. и 1317. године као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из лозе Немањића и истакнутог владара Балкана свог времена. Краљ Милутин је Бањску замислио као своју гробну цркву, и након његове смрти 1321. у Неродимљу, архиепископ Данило II пренео је његово тело у манастир. Убрзо потом, у северној капели сахрањена је краљица Теодора, мајка Милутиновог унука, краља и цара Душана.

Након Косовске битке 1389. године, мошти краља Милутина пренете су у Трепчу, а затим 1460. у манастир Горна Бања у Софији, где се и данас налазе. Судбина манастира пратила је судбину свог ктитора: монументални комплекс, који је обухватао цркву, трпезарију, библиотеку, конаке и „царску палату“, почео је рано да пропада. Први турски налет 1389. донео је пожар, а страдања су се наставила током 15. и 16. века. У 15. веку пожар је уништио књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је у 16. веку, по султановом наређењу, манастир разорен јер је пружао уточиште хришћанским бегунцима.

Почетком 17. века, на рушевинама манастира изграђено је мање османско утврђење, а црква је дограђивањем минарета над северном певницом делимично претворена у џамију и простор за становање. Током аустријско-турских сукоба 1689. године, манастир је наизменично служио као утврђење обе војске.

У 19. веку, скоро потпуно срушена црква Светог Стефана адаптирана је у џамију и тако је коришћена све до Првог светског рата. Током рата манастир је поново страдао у пожару. Обнова је започета 1938. под надзором Ђ. Бошковића, када су извршени први конзерваторски радови 1939. године, а други пут 1990. уз делимичну реконструкцију. Духовни живот у манастиру обновљен је у јулу 2005. године. Током Другог светског рата, манастир су оштетили Албанци, уништивши унутрашњи инвентар, велико звоно и архиву.

Оснивачка повеља и значај

Манастир Бањска један је од ретких манастира са сачуваном оснивачком повељом — Повељом краља Милутина. Из ње сазнајемо да је манастиру при оснивању дарован велики посед од 75 села и 8 катуна, укључујући рибњаке, воденице и пчелињаке. Како је био предвиђен за краљевску гробницу, Бањска епархија је укинута, а манастир је проглашен за ставропигион — Царску Лавру, четврту по рангу у држави, одмах иза Студенице, Милешеве и Сопоћана. Градњом је руководио Данило II, тада игуман Бањске, а касније српски архиепископ, Милутинов близак сарадник, књижевник и човек изузетног знања и укуса.

Према средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била позната као један од најлепших српских манастира. Изграђена је у чистом рашком стилу (српско-византијски стил, од Милутина до Стефана Лазаревића), типичном за краљевске маузолеје, од Студенице Стефана Немање до Светих Арханђела цара Душана. По Милутиновој жељи, Бањска је обликована по узору на Студеницу, са једнобродном базиликом, слепом куполом, монументалном полукружном апсидом и бочним певничким просторима исте висине као главни брод. Улаз са западне стране наглашен је двема монументалним кулама, у складу са рашком традицијом.

Током управе игумана Данила (Домазетовића), манастир је августа 2013. обележио 700 година постојања.

Архитектура и уметност

Фасаде Бањске красили су разнобојни тесани каменови у жућкастој, руменој и сивој боји, распоређени попут шаховске табле, стварајући утисак богате полихромије. У традицији романичке стилизације, украси фасада укључивали су архитектонску пластику на довратницима, допрозорницима и тимпанону изнад портала. Тимпанон је некада красила монументална фигура Богородице са Христом у наручју, израђена у рашком стилу са примесама романике и готике. Данас се ова Богородица чува у цркви Соколици, док се делови каменог украса налазе у Народном музеју у Београду, Археолошком музеју у Скопљу, а неки су уграђени у објекте околних села.

Посебан понос Бањске било је „бањско злато“ — танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, по узору на маузолеје Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас су од тог живописа остали само избледели фрагменти.

Обнова и ризница

Манастир је 520 година провео у рушевинама, а народ је упркос томе обилазио његове зидине. Обнова је започета 2004. године, када је епископ Артемије поставио оца Симеона за игумана, који је окупио младо монаштво. Манастир је брзо постао духовни центар Срба на Косову. Обнова цркве и ширег манастирског комплекса почела је 2006. године, уз планове епископа Артемија да се врате мошти краља Милутина. Синод Бугарске православне цркве дао је сагласност у децембру 2006, али процес није настављен.

Од манастирске ризнице, коју су чиниле иконе, рукописи, сребрни и златни свећњаци, кандила и кадионице, ништа није сачувано. Једини сачувани предмети пронађени су 1915. године у гробу краљице Теодоре: два златна прстена. Први, са античком камејом, чува се у приватној колекцији породице Љубомира Недељковића, а други, са двоглавим орлом и натписом „Ко га носи, помози му Бог“, налази се у Народном музеју у Београду.

Престони крст краља Милутина

Поводом манастирске славе Светог архиђакона Стефана, августа 2007. године, обновљена је традиција именовања славског домаћина. Епископ Артемије предао је славски колач Дејану Радојевићу из Косовске Митровице, који је 2008. године даривао манастирску ризницу филигранским престоним крстом. Крст, тежак 2 кг сребра, украшен са 33 природна бисера, 25 граната и 50 корала, висок је 51 цм. Израдио га је Горан Ристовић — Покимица из Краљева, техником средњовековног призренског филиграна. Назван је „Крст Светороднога Краља Стефана Уроша Другог Милутина“, у ишчекивању повратка моштију.

Крст је смештен у дрвену шкрињу (59x39x24 цм), ојачану кованим гвожђем, са унутрашњошћу тапацираном плавим мохером и посребреним нитнама. Унутар поклопца налази се хрисовуља, ручно исписана на пергаменту (100×30 цм), дело калиграфа Светозара Пајића Дијака из Новог Сада. Хрисовуља садржи увод у житије краља Милутина, који је написао архиепископ Данило:

„Вазљубљени љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али не знам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам овима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт. 7,7); и опет: Што год узмолите у молитви верујући, све ће вам се то дати (Мт. 21,22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим и Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође и достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад многих моћних и славних на земљи.“

Бањска у народној епици

У српској епици, Бањска се помиње као „малена Бањска“, „град“, или „паланка“. Спомиње се у песмама везаним за бој на Делиграду 1806. (Вук, IV, 31), сукоб Градашчевића са великим везиром на Косову 1831. (С. Милутиновић Сарајлија, Пјеванија, 62), а најпознатија је у песми „Бановић Страхиња“ (Вук II, 44): „Нетко бјеше Страхињићу бане, / Бјеше бане од малене Бањске, / Од малене Бањске крај Косова“. У песми „Лазар Мутап и Арапин“, Карађорђе, бирајући заточника за двобој, помиње Бањску: „Да би посл’о Вељка харамбашу, / Ко ће чуват’ Бање и Косова / Од Турака љутих Арнаута?“.

Локација манастира

Манастир Бањска налази се у близини Звечана, у северном делу Косова и Метохије, у области богате историјом и духовношћу. За лакше сналажење, погледајте локацију на Google Maps-у: